Na Drini ćuprija + Travnička hronika

Godine 1516. Mehmed paša je, prema vladajućem običaju uzimanja „danka u krvi“, kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao lestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao moćnik, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, veliki kameni most na jedanaest lukova.

Most je integrativna tačka romaneskne naracije i njen glavni simbol. Sve prolazi, samo on ostaje da ukaže na trošnost ljudske sudbine.

Most je mesto dodira istorijski verifikovanih ličnosti i bezimenih likova koji su plod piščeve imaginacije.

Roman „Na Drini ćuprija“ u kojem se uglavnom dosledno hronološki opisuje svakodnevni život višegradske kasabe je, zapravo, „višegradska hronika“, pandan „Travničkoj hronici“ i „Omerpaši Latasu“ koji je „sarajevska hronika“: u sklopu toga hronikalnog troknjižja Ivo Andrić pripoveda o „turskim vremenima“ u Bosni.

Istorijski roman „Travnička hronika“ nastajao je u periodu Drugog svetskog rata zajedno sa još dva velika Andrićeva romana, „Na Drini ćuprija“ i „Gospođica“.

Za razliku od romana „Na Drini ćuprija“, za koji je Andrić dobio i Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine, „Travnička hronika“ je stvarana na osnovu bogate dokumentarne građe iz istorije civilizacije, autentičnih spisa o istorijskim ličnostima i etnologije. Radnja u romanu pokriva ukupno 7 godina stranih konzula u vezirskom gradu Travniku.

„Travnička hronika“ oslikava sudar četiri sveta, različitog nasleđa, kulture i vere koji zapravo nemaju ni najmanje volje ni želje da se međusobno razumeju i sažive.

U epicentru svega toga je četvrti svet obična raja iz tadašnje Bosne koja spaja ove svetove na jedan surov način, nikome zapravo nije stalo do čoveka i do onoga što danas nazivamo ljudskim dostojanstvom. Taj, naoko, visoki svet intriga i spletaka, političkih dogovora i mešetarenja je samo još jedan vid circulus vitiosus-a istorije večite potrebe za osvajanjem.